Noć kada je Mesec zapevao
Jedne tihe i mirne noći, kada su zvezde svetlucale kao hiljade malih svetiljki, Mesec je primetio da su životinje u šumi nemirne. Mali zeka nije mogao da zaspi, ptići u gnezdu su se meškoljili, a ježić je tužno šetao tražeći mesto za san.
„Zašto ne spavate, moji mali prijatelji?“ upitao je Mesec tiho, spuštajući svoj srebrni sjaj kroz grane drveća.
„Noć je previše tiha, Mesecu,“ rekao je zeka. „Nedostaje nam nešto što će nam umiriti srca i ušuškati nas u san.“
Mesec se nežno nasmešio i rekao: „Onda ću vam večeras pokloniti nešto posebno – svoju pesmu.“
Uspavanka koja miluje šumu
Mesec je podigao svoje srebrne zrake visoko i počeo tiho da peva. Njegov glas bio je blag i nežan, kao šapat vetra kroz krošnje. Pesma je nosila melodiju koja je milovala svako srce:
„Spavaj, šumo, miran budi,
Nek’ te san u tišini vodi.
Zvezde sjaje, tiho bdiju,
A snovi srećni u san ti klize.“
Kako je Mesec pevao, cela šuma se polako smirivala. Lišće je šuštalo tiše, potok je žuborio sporije, a vetar je nežno ljuljao grane kao kolevke. Mali zeka je zatvorio oči, osluškujući pesmu, i lagano utonuo u san. Ptići su se privili jedni uz druge, a ježić je našao mekan kutak ispod grma i zaspao mirno, prvi put te večeri.
San ispod srebrnog sjaja
Mesec je nastavio da peva sve dok cela šuma nije utonula u spokojan san. Njegova svetlost obasjavala je krošnje kao nežan pokrivač, a pesma je postala deo noći, tiha i topla.
„Laku noć, moji mali prijatelji,“ šapnuo je Mesec, gledajući kako se zeka, ptići i ježić spokojno smeškaju u snu. „Neka vam moji zraci donesu lepe snove i neka vas moja pesma čuva.“
Od tada, svake noći kada šuma zatreba mir, Mesec započinje svoju pesmu. Njegova uspavanka podseća sve da je noć vreme za san, odmor i lepe snove.
Dok su životinje spavale ušuškane u srebrnom sjaju, zvezde su treperile na nebu kao da pevaju zajedno sa Mesecom. I tako je šuma sanjala – mirna, srećna i spokojna, pod zaštitom Mesečeve pesme.
