Noć kada su snovi nestali
U malom selu na rubu guste šume živeo je dečak po imenu Miloš. Bio je poznat po svojim divnim snovima koje je uvek prepričavao drugima – o letećim pticama od zlata, cvetovima koji pevaju i gradovima od kristala. Međutim, jedne noći, Miloš se probudio iz sna, ali nije mogao da se seti nijednog detalja.
„Kako to da nisam sanjao?“ pitao se zabrinuto. Naredne noći dogodilo se isto – nije bilo snova. Ubrzo su i drugi seljani počeli da pričaju kako ni oni ne sanjaju. Deca su bila tužna, a stariji su šaputali o drevnoj legendi: „Kada snovi nestanu, bića iz Zemlje Senki su kriva. Oni kradu snove i čuvaju ih samo za sebe.“
Miloš je znao da mora nešto da učini. „Ne možemo živeti bez snova,“ rekao je odlučno. „Pronaći ću ta bića i vratiti snove svima.“
Putovanje u Zemlju Senki
Te noći, dok su svi spavali, Miloš je krenuo prema šumi. Zvezde su jedva svetlucale, a hladan vetar ga je pratio. Na ulazu u šumu, video je neobičan trag – kao sjajna nit koja se prostirala između drveća. „Ovo mora biti put do Zemlje Senki,“ rekao je i hrabro zakoračio.
Trag ga je vodio sve dublje u šumu, gde su se krošnje isprepletale, praveći tamni tunel. Na kraju tunela ugledao je vrata od crnog stakla, koja su blistala na mesečini. Kada ih je dotakao, tiho su se otvorila, otkrivajući Zemlju Senki – mesto puno mračnih oblika, gde je vazduh bio težak, a svetlost jedva vidljiva.
Miloš je znao da nema vremena za strah. „Moram pronaći njihove čuvare,“ šapnuo je i krenuo dalje.
Suočavanje sa Čuvarima snova
Ubrzo je stigao do velike dvorane gde su stajala tri ogromna bića, Čuvari snova. Njihova tela bila su obavijena senkama, a u rukama su držali velike staklene kugle koje su se presijavale u svim bojama. Miloš je shvatio da su to ukradeni snovi.
„Ko si ti?“ upitalo ga je prvo biće, dubokim glasom.
„Ja sam Miloš, i došao sam da vratim snove ljudima,“ odgovorio je hrabro.
„Snovi su naši sada,“ reklo je drugo biće. „Ljudi su ih zaboravili ceniti.“
Miloš je zastao, a onda rekao: „Ali snovi su ono što nam daje nadu, što nas čini srećnim i pomaže nam da verujemo u bolje sutra. Molim vas, vratite ih. Ljudi će naučiti da ih čuvaju.“
Treće biće, najmanje među njima, prišlo je bliže i reklo: „Ako želiš da vratiš snove, moraš pokazati hrabrost i snagu nade. Hoćeš li pokušati?“ Miloš je klimnuo glavom.
Bića su mu zadala izazov – morao je spojiti tri staklene kugle u jednu, koristeći samo svoje srce i veru. Zatvorio je oči, pomislio na sve divne snove koje je imao i na sreću koju su doneli ljudima. Polako, kugle su se spojile, svetlost je ispunila dvoranu, a bića su nestala u oblacima magle.
Povratak nade i buđenje svetlosti
Miloš se probudio na ivici šume, držeći malu, svetlucavu kuglu u rukama. Bila je to Esencija snova. Kada se vratio u selo, postavio je kuglu na trg. Svetlost iz nje širila se svuda, ulazeći u domove i srca svih ljudi. Te noći, prvi put nakon dugo vremena, svi su sanjali.
Miloš je zaspao spokojno, sanjajući o mestima koje još nije video i ljudima koje će tek upoznati. Znao je da su snovi važni ne samo za noćne trenutke, već i za to kako živimo svaki novi dan.
Dok je zvezda sjala iznad sela, tiho je šapnuo: „Nikada više neću zaboraviti vrednost snova.“
